Војна смотра

Када хладне воде за Иран

452
Успорен история са тужбом Ирана Женевском арбитражном суду против Русије, која, према уведеним санкцијама, Техерану није испоручила систем С-300, одједном се загрејао до крајњих граница. Ако су ирански званичници говорили да би тужба могла да постане разлог за почетак испорука руских ПВО система, упркос међународним санкцијама, данас говоримо о баналном захтеву да се надокнади казна. У принципу, случај не би вредео великог броја покварених копија да се не врти око тако осетљивог питања као што је подршка Русије иранском мирном (барем званични Техеран каже) нуклеарном програму.

Након што је испливала сума која се тражи од Русије за „ометање снабдевања С-300“ (а та сума није мања од 4 милијарде долара), руски представници су такође одлучили да престану да играју ћутање и безусловну подршку. Чињеница је да је према уговору потписаном 2007. године између Русије и Ирана Москва требало да Техерану испоручи пет противваздушних ракетних дивизиона. Износ уговора није био већи од 800 милиона долара. Истовремено, Русија је успела да добије аванс од Ирана у износу од 167 милиона долара. Након што су Ирану уведене међународне санкције у погледу снабдевања оружје, Русија је Техерану објаснила да нема право да крши међународно право и истих 167 милиона „зелених“ вратила иранској страни. Са финансијске тачке гледишта, све је крајње транспарентно, а и са правне тачке гледишта. Али само Иран је кренуо да заплени 4 милијарде од Русије, што се, по свему судећи, не уклапа у износ уговора.

Да, наравно, Русија би могла безусловно занемарити међународно право и започети испоруке С-300 Исламској Републици, чак и не обраћајући пажњу на санкције. Међутим, у овом случају се, очигледно, не би очекивало позитивно у смислу смањења међународног притиска на Иран, а чак би и Русија добила уобичајени ток псеудодемократског фекалија у таквим случајевима. А такви токови лако могу сахранити све руске позиве за даље мирно решавање иранског нуклеарног проблема, укључујући и Савет безбедности УН. Зато је Русија одлучила да настави да подржава Иран искључиво у области међународне правде.

Али у Техерану оваква неракетна подршка очигледно није била цењена. Иранска страна је одлучила да се покаже увређеном и понудила Москви да доста тога издвоји, при чему је истакла да Техеран заправо није тражио горе наведене 4 милијарде, већ „само“ 900 милиона долара као „лаку“ надокнаду за своје губитке. Кажу да су преосталих 3 милијарде 100 милиона на рачун додале швајцарске судије саосећајне према Ирану, које по дефиницији немају право да прецењују захтеве наведене у тужбеним захтевима без знања самог тужиоца. Али Техеран, очигледно, није сумњао у таква правила, па је одлучио да се оправда у духу „није моја грешка - он сам ...“

Чувши и саслушавши све ове иранске аргументе, и Русија је одлучила да покаже свој карактер. Конкретно, Иран је позван да повуче тужбу од 4 милијарде долара. Сама ситуација са тужбом названа је „ружном“, а Иран „незахвалним“. И иако се чини да је тужба чисто комерцијална, то је управо случај када је од обичне трговине до глобалне политике само један корак.

Под речју „незахвалан“, очигледно, треба разумети незахвалност за подршку коју Русија пружа Техерану у последњих неколико година у погледу његовог нуклеарног развоја. И заиста, чврст став Русије усмерен на подршку Ирану и даље је један од фактора одвраћања за НАТО и Израел, а и НАТО и Израел су спремни да сравне са земљом сва иранска нуклеарна (и не само нуклеарна) постројења.

Испоставило се да је Иран превише играо у држави коју је Русија увредила. С тим у вези, Русија може бити увређена, а руски „преступ“ ће Иран коштати много више од 4 милијарде долара које жели да добије.

Може се замислити колико би „прогресивни и демократски“ Запад био пресрећан када би Русија изненада објавила да Иран од сада треба да се бави сопственим „нуклеарним“ проблемима. У овом случају, Ахмадинеџаду ће бити много теже да изјави да је његов нуклеарни програм изузетно миран.

Ако Иран не повуче тужбу са Женевског суда, онда Русија заиста може оставити Иран без његове подршке, а то је за Иран практично смрт у садашњим условима. Истина, Кина може индиректно стати на страну Ирана, али, као што знамо, кинеска подршка може бити толико променљива... А ако Пекинг одједном схвати да су остали на истој страни барикада само са господином Ахмадинеџадом, онда ће кинески прагматичари побрините се да се хитно повучете из табора „безусловног подржавања”. Уз сво поштовање према Пекингу, може се рећи да је још далеко од покушаја да сам диктира другим државама искључиво своје гледиште у међународној арени. Његово време још није дошло, али све се постепено креће ка томе ...

Китњаст источне дипломатије је у томе што ће слоган „Кинези и Персијанци су браћа заувек“ остати да гори у срцима сваког Иранца, али ће истовремено Кина мирно прекорачити сопствену позицију, проналазећи најмање милион разлога за ово.

Испоставило се да Иран сам себе стера у ћошак сопственом тужбом. А у овом ћошку, са истом жељом за новим етапама глобалне демократизације, Американцима ће бити много згодније да из Иранаца (пре свега од иранских власти) исцеде све виталне сокове. Притом нећете морати ни руке да мокрите, јер постоји Израел, који у недостатку подршке Ирана може коначно и неопозиво да врати ирански атом на чисто миран курс.

Ако Иран повуче своје потраживање у блиској будућности, то би могло да врати наклоност Русији. Ако се Ахмадинеџад и његова пратња у потпуности опораве, онда ће мало шта помоћи Техерану да избегне долазак страних „пријатеља“ на своју територију. Хоће ли званични Техеран имати довољно прагматизма, или ће се усијане главе иранских лидера толико загрејати да чак ни када хладне воде из Москве више не помаже?..
Аутор: