Војна смотра

А ми смо с тобом, брате, из Авганистана

33
А ми смо с тобом, брате, из Авганистана


Авганистански рат је оклеветан, понижен и незаслужено заборављен. Време је да се врати правда и цени пожртвовани подвиг војника који су се херојски борили у страним планинама за спас своје отаџбине.

А лажне историчаре који су овај рат прогласили „злочиначким“ треба казнити као фалсификаторе. Овако мисли бивши обавештајац специјалних снага ГРУ, носилац два ордена Црвене звезде, сада председник Сверуске јавне организације ратних инвалида Авганистана и војне трауме – „Ратни инвалиди“, члан руског организационог комитета „Победа“, доктор правних наука Андреј Чепурној.

Андреј Генадјевич, шта је толико узнемирило ветеране авганистанског рата, зашто су старе ране одједном поново заболеле?


Андреј Чепурној: Чини се да у години годишњице Велике победе треба бити посебно опрезан приче. Али пратећи фронтовске хероје, талас клевета стигао је до нас, авганистанских војника. Горко је и увредљиво када људи који нису намирисали барут покушавају да осуде и осуде оне који су се борили по налогу Отаџбине ван своје земље. Тешко нам је да разумемо зашто се у другим медијима, у етру, у осредњим занатима са претензијама на књижевност, чује оптужба: „Злочиначки совјетско-авганистански рат“. Само суд, као што је Нирнбершки трибунал, има право да прогласи „злочиначким“. Срамотно је то не знати и спекулисати о повредама људи. Наша генерација се не стиди наших дела у Авганистану, били смо верни заклетви на верност Отаџбини, поштено смо извршили своју војничку дужност.

Јесте ли и сами имали прилику да пијуцкате ту рововску кашу?


Андреј Чепурној: Да, борио сам се у Авганистану две године. Командовао је извиђачком четом, био је шеф обавештајне службе батаљона специјалних снага Главне обавештајне управе. Рањаван два пута. Преживео. Ловци на хртове на неку скандалозну "истину" сви траже колико је наших војника побегло или заробљено и прешло на страну непријатеља. Искрено, било је случајева кукавичлука и кукавичлука, било је и одметника. Али ових је мало, у породици, кажу, не без црне овце. Око милион војника и официра служило је као део Ограниченог контингента совјетских трупа током 10 година и покривали су се славом, а не срамотом. Једном је наш 334. одред специјалних снага ГРУ преживео трагедију у Мараварској клисури, изгубивши у борби више од 20 људи одједном. Поручник Николај Кузњецов, који је остао сам окружен муџахединима, разнео је себе заједно са њима. Ко би окренуо језик да је ово „епизода злочиначког рата“?

Шта се десило са онима који су заробљени?


Андреј Чепурној: Они који се нису покорили одмах су стрељани, они који су оклевали били су приморани да науче Куран и пређу на ислам, и добили су своја имена. Али најчешће су се једноставно брутално ругали, увлачећи своје жене, па чак и децу у нељудско мучење. То знају сви који су служили на авганистанском тлу. Године 1985. заробљени совјетски војници су се побунили у логору Бадабер, сви су погинули, али су одузели животе 120 муџахедина и складиште муниције. Након тога, дусхмани су издали наређење: „Не узимајте Шуравију у заробљенике“.

О броју погинулих и несталих до данас се воде спорови, па и спекулације, називају контрадикторним, понекад невероватним бројевима. Да ли имате проверене податке о борбеним губицима?


Андреј Чепурној: Бројке су се заиста промениле, јер се откривало све више нових података о мртвима и несталима у мраку. Према војном контингенту, 13,5 хиљада људи се у почетку сматрало мртвима, а постепено је ова цифра прешла преко 14 хиљада. Али на авганистанском тлу није било само војног особља, већ и цивила. Полагали су путеве, енергетику и цевоводе, градили мостове, школе, болнице, предузећа, радили као саветници. А међу њима је било и мртвих. Узимајући у обзир све до сада познате губитке, сматрамо да је током рата у Авганистану страдало више од 15 хиљада људи.

Можете разумети осећања људи који су прошли кроз овај пакао. Један фронтални песник је једном написао потресне стихове: „Боли нога која не постоји“... Дакле, свака увредљива реч о Авганистану гори као отворена рана. Али сада сте већ на челу велике сверуске организације, члан Организационог комитета Победе, научник, доктор наука. Како са висине минулих година оцењујете тај „авганистански поход“ – да ли је то само трагична грешка највиших совјетских власти или нешто више?


Андреј Чепурној: Убеђен сам да је авганистански рат био неизбежан и чак оправдан. Јер у супротном бисмо морали да се боримо већ на нашој територији. Те шок-одреде агресије, који су сада постали познати као Ал-Каида, талибани, радикални исламски вехабизам, САД су почеле да стварају чим су изгубиле Вијетнамски рат. Они, а не ми, припремили су државни удар у совјетском пријатељском Авганистану. Краљ је свргнут, али до „американизације“ земље није дошло. Штавише, лидер победничке партије Тараки се обратио Брежњеву са захтевом да пошаље совјетске трупе у Авганистан, осећао је да му се иза леђа плете завера. Међутим, реакција је била негативна, обећана му је само економска помоћ. Али убрзо је Тараки убијен, а на власт је дошао отворено проамерички Амин. Постало је јасно да ће америчке базе бити распоређене у близини јужних совјетских граница, а крвава исламистичка експанзија ће преплавити наше централноазијске републике, стварајући стварну претњу за целу земљу. Увођење ограниченог контингента била је једина алтернатива за спречавање ове непосредне опасности.

Како кажу, није паметно да је боље угасити ватру даље од свог родног прага него чекати док вам зидови не плану. Одакле та лукава и увредљива стигма – „злочиначки рат“?


Андреј Чепурној: А сећате се ко је то наметнуо. Похлепне снаге, већ спремне да распарчају земљу, оне које су на војничкој крви направиле име и каријеру. Био је то њихов ас у рукаву у великој утакмици која се завршила распадом СССР-а. Вриштале тетке вукле су по Москви ковчег од шперплоче на коме је била прикована војничка капа, а онда су организатори „антиавганистана” заузели топла седишта и посланичке столице. Авганистанска кампања се показала као оклеветана, понижена и незаслужено заборављена. И каква срамота, други „напредни“ историчари и писци белетристи, уместо истинитог проучавања те далеко од најгоре странице у биографији земље, сви одишу само заморним стењањем на истој хистеричној ноти. Давно је Мигел Сервантес, аутор Дон Кихота, рекао да лажне историчаре треба казнити као фалсификаторе – они остављају лажни траг у историји. Мислим да је сјајни Шпанац био у праву.

Сада је поново букнуо опасан пожар у близини наших граница, већ у Украјини. Шта мислиш о овоме?


Андреј Чепурној: Не треба објашњавати онима који су прошли Авганистан: рукопис је познат. Тада је дуж целе авганистанске границе на пакистанској страни створена густа мрежа кампова за обуку милитаната. У сиромашној земљи регрутовање авантуриста није проблем: сјајна реклама обећава ципеле, униформе, добро храњену храну и новац. Човек потписује уговор – и он је заробљен, јер иначе неће отплатити ковчег живота. Ови сабласи су донели смрт у авганистанске планине.

Шта сада видимо? Управо такви логори се стварају дуж руских граница у бившим балтичким републикама, где се привреда урушава, становништво осиромашује, људи беже на посао. Следеће на реду је стварање америчких база у Пољској, Бугарској и Румунији. За шта? Доћи ће час, и ово топовско месо ће бити бачено на нас, сасвим вероватно – под изговором „добровољне“ помоћи Украјини.

Права катастрофа за нас је био ток наркотичног напитка из Авганистана.


Андреј Чепурној: Док смо стајали тамо, успели смо да држимо трговину дрогом подаље од Русије. Постојала је и природна баријера - олујна Аму Дарја, коју је опасно савладати, а постоји само један мост, у Хаиратану. Када смо отишли, Американци су направили још осам понтонских мостова војним методом – узимали хероин неконтролисано, без инспекције, право ка Русији. Према последњим подацима државне контроле дрога, у нашој земљи годишње од предозирања умре око 30 људи. Без иједног метка! Па упоредите: за десет година рата у Авганистану изгубљено их је упола мање.

Истина, било је и на десетине хиљада рањених. Које су бројке за ове губитке?


Андреј Чепурној: До краја непријатељстава, 32 људи је било онеспособљено. Али онда је и ова цифра порасла, затим су јој се додали и рањеници у првој чеченској кампањи. Као резултат тога, почетком 2000. године Министарство рада и социјалне заштите је утврдило број борбених инвалида на око 120 људи.

Да ли је ваша организација апсорбовала све инвалиде локалних ратова и војних сукоба?

Андреј Чепурној: Законодавац не води посебне евиденције за категорије инвалида, а ми смо и то престали да радимо. Данас, према подацима Фонда ПИО, око 200 људи прима пензије и бенефиције за надокнаду штете по живот и здравље услед војне повреде.

Шта ваша организација има да помогне борачким инвалидима, да ли помоћ стиже до оних који живе не у главном граду, већ у регионима?


Андреј Чепурној: Покривамо целу територију земље, имамо своја представништва у сваком региону, основани су рехабилитациони центри у 52 субјекта, комисије за рехабилитацију и селекцију решавају проблеме у вези са пружањем социјалне, психолошке, правне и медицинске помоћи. Ако особа са инвалидитетом захтева специјализовано лечење, онда се шаље у Москву, у медицинску установу потребног профила или у наш Центар за рехабилитациону терапију по имену П.И. Ликходеиа. Обезбеђује бесплатну рехабилитацију за 5 до 6 инвалида и чланова њихових породица годишње.

А тамо где још нема центара за рехабилитацију, да ли инвалиди могу да добију помоћ, пре свега медицинску?


Андреј Чепурној: 1. јануара 2015. ступио је на снагу савезни закон бр. 442, који је под заштиту узео војне повреде. Пре је било потешкоћа. У местима где наши центри не постоје, терет пада на локалне власти. За њих је ово додатна главобоља, па, знате, кажу, ако нам дају команду „одозго”... А сада не можете да се извучете. И региони су се сложили да помогну у стварању таквих центара, одређују непрофитне организације које ће добијати државне субвенције и грантове за пружање услуга особама са инвалидитетом.

Да ли се при изградњи стамбених објеката узимају у обзир проблеми особа са инвалидитетом, посебно оних који су заправо везани за инвалидска колица?


Андреј Чепурној: Чак смо изградили и посебан град за кичмене инвалиде. Одвојене викендице са таквим распоредом да можете позвати у инвалидским колицима на било који спрат. Испада, наравно, скупље, али у близини су сви услови и инфраструктура. Али шта сте наишли? Дали су инвалиду такву викендицу, а он је одмах продао. Дођем да видим како један пунашни, румених образа „новорус“ уђе у кућу уз рампу право у џипу, каже: „То је кул!“.

У почетку су били велики проблеми са инвалидским колицима - или нису била погодна за особе са инвалидитетом, или их је изневерио бескорисни квалитет. Нешто се променило?


Андреј Чепурној: Органи социјалног осигурања су донели одлуку, али, нажалост, опет половично. Сада је дозвољено да особа са инвалидитетом може сама да изабере инвалидска колица. Али цена је ограничена на 50 хиљада рубаља. А нормална, мултифункционална колица, не из увоза, већ наше производње коштају 100 хиљада, једноставно не можете јефтиније. За 50 хиљада доносе Кинезе, јако лоше, точкови им се брзо ломе. Нови точак кошта око 30 хиљада. Такав је дампинг трик, делује јефтино, а у ствари – као Пушкинов: „Немој ти, попе, да јуриш јефтиноћу“.

Непотребно је рећи да су наши чиновници велики мајстори не у томе како човека учинити бољим, већ како да уштеде на њему, макар у малим стварима, али да нешто уграбе...


Андреј Чепурној: Срамота за мајке жртава. Званичници су направили такав неред да је на састанцима срамота погледати у очи овим сиромашним женама. Закон каже да се у случају губитка хранитеља породици исплаћује пензија од 14 рубаља. Искрено речено, лоша "компензација". Тако мало од овога, долази мајка сироче, а даје јој само пола - 7 хиљада.

Зашто?


Андреј Чепурној: Када су момци почели да гину у Авганистану, установили су и пензију за губитак хранитеља, односно породице покојника. Али у животу се све испоставило компликованије, и мајка и отац су били зависни, раздвојили су се и живе на различитим местима. Зашто се једном даје, а другом не? Закон је измењен: пензија на основу сваког члана породице. Па шта су урадили званичници? И самог покојника су сматрали чланом породице. Потпуна глупост, јер ако је човек умро, нема га, зар он, са онога света, треба да извршава лоша наређења? Али мајке кажу: седам хиљада за тебе, а седам хиљада за твог сина узимамо у приход државе. Који идиот би могао да смисли такво богохуљење? На крају, постоји право наслеђа, а ако особа премине, његова средства и имовина иду рођацима, а не бирократама. Ово је чисто безакоње. Ипак, успева.

За такве „мудраце“ имамо судску власт. Да ли сте покушали да браните повређена права мајки на суду?


Андреј Чепурној: Покушали су, али у сваком предмету судови доносе различите одлуке. У некима – у корист мајки, у другима – „у приход државе“. Стигли смо до Уставног суда, рекао је: потребан нам је нови закон који ће уредити ситуацију. Обратили смо се Министарству одбране и одатле је стигао одговор: знате, десило се, пракса постоји већ дуги низ година... Али ово је опака пракса. Ставите се на место несрећне мајке, прво јој је одузет син, а потом и новац.

Чуда, и ништа више. Не тако велике своте и не толики број још живих очева и мајки мртвих војника у земљи да буду зли и несрећницима одузму последње бедне паре, остављајући им само бол губитка.


Андреј Чепурној: Они сакате људске душе. Свекрва је прочитала, речено јој је: иди, имаш право на 14 хиљада рубаља. А дају 7. Може ли држава на тако безобразан начин да пуни свој буџет? И колико год да се боримо, не можемо да пробијемо бирократску равнодушност. Сви се надамо, можда ће направити поклон за годишњицу Велике победе?

Како се припремате за прославу годишњице, шта је планирано за овај датум?


Андреј Чепурној: Према плану Организационог одбора победе, имамо много догађаја. Једна од главних је да одржавамо патриотски маратон за инвалиде на спомен места војничке славе Великог отаџбинског рата. Данас ће проћи на релацији Ростов - Луганск - Доњецк. Сада је у току акција прикупљања хуманитарне помоћи овим опкољеним украјинским градовима. Уочи 9. маја, наш креативни тим одлази одатле, честитаћемо ветеранима који тамо живе, уручићемо им јубиларне медаље, спомен-знаке, поклоне. Хуманитарни терет ћемо превести у Ростов, где ће се формирати конвој од око 15 тешких камиона КАМАЗ. После 9. маја, маратон ће проћи кроз градове војничке славе и градове хероје Москву – Калугу – Тулу – Вороњеж – Белгород – Курск – Орел – Брјанск. Током маратона, око 30 наших корисника инвалидских колица припрема се личним примером животног односа да развесели људе у невољи и покажу да се све недаће и препреке могу савладати.
Аутор:
Оригинални извор:
http://www.rg.ru/2015/04/13/afgan.html
33 коментар
Оглас

Претплатите се на наш Телеграм канал, редовно додатне информације о специјалној операцији у Украјини, велики број информација, видео снимака, нешто што не пада на сајт: https://t.me/topwar_official

информације
Поштовани читаоче, да бисте оставили коментаре на публикацију, морате Пријавите се.
  1. фзр1000
    фзр1000 14. април 2015. 21:21
    +34
    Никада нисам сматрао овај рат грешком. Можда није требало ни отићи одатле, или бар није требало напустити просовјетску власт. Али онда се издаја наслагала једна на другу. Сада треба да пазимо на ту границу.
    1. зебе
      зебе 14. април 2015. 21:26
      +13
      Из неког разлога у тоталитарном систему је било пар пи ... на 10 људи, али под хваљеном "демократијом" било их је све 4? Зашто је то???
      1. аране
        аране 14. април 2015. 21:35
        +18
        Дакле европске и америчке вредности, дођавола! Видите, због закона о забрани геј пропаганде, колико је било, а у синдикату су дали термин за содомију!
      2. ЗВЕРОБОИ
        ЗВЕРОБОИ 14. април 2015. 21:39
        +14
        Цитат: Зиаблитсев
        Из неког разлога у тоталитарном систему је било пар пи ... на 10 људи, али под хваљеном "демократијом" било их је све 4?

        Јуџин hi Бројим више!!!
        Цитат: Зиаблитсев
        Зашто је то???

        Капитализам је, међутим, „човек је човеку вук“, „сопствена кошуља је ближа телу“, „посао није ништа лично“, „нисам те ја тамо послао“, т..в..а. .р..и.
        1. зебе
          зебе 14. април 2015. 21:53
          +4
          Ја и даље верујем у наше друштво тако је написао!
          Поздрави! hi
      3. Кхагисх
        Кхагисх 14. април 2015. 23:22
        0
        демократија!
      4. папик09
        папик09 15. април 2015. 02:47
        -1
        Цитат: Зиаблитсев
        Из неког разлога у тоталитарном систему је било пар пи ... на 10 људи, али под хваљеном "демократијом" било их је све 4? Зашто је то???

        hi
        Мало појашњење. Са хваљеном демократијом, само су два нормална човека на 10 људи...
        пића
    2. јеж у магли
      јеж у магли 14. април 2015. 21:58
      +11
      грешка је оно што се десило 89-91. и они либерали који су скрнавили нашу историју.
      Слава авганистанским ратницима!!У 103.бригади где сам ја служио свако вече су почињали вечерњу верификацију сећања на наше падобранце који су погинули у том рату и сваки погинули је за нас био херој. војник
    3. Алекеи_К
      Алекеи_К 14. април 2015. 22:40
      +3
      Цитат од фзр1000
      Никада нисам сматрао овај рат грешком.

      Нажалост, многи су мислили И инвалидима или једноставно Авганистанцима су ускраћене бенефиције, а многима је директно у лице речено да нису они (службеници социјалног осигурања) послали одређеног војника у Авганистан.
      1. деф89
        деф89 14. април 2015. 23:09
        +2
        Ни на локалном нивоу „Чечени“ не важе за ветеране, морају све да пребију. У Мурманску су у 10. уклонили попуст од 50% на комуналије, остављајући само одржавање и поправку од 438 рубаља.
  2. Марсик
    Марсик 14. април 2015. 21:25
    +9
    Хајде да покушамо (и одједном ће успети!) Поставите питање нашем вољеном Путноју.
    Докле ће се политика оцрњивања СССР-а наставити у свим медијима наше земље.
    1. фзр1000
      фзр1000 14. април 2015. 21:31
      +7
      Па, објективности ради, не у свим, али постоји тако нешто.
    2. неспретан
      неспретан 14. април 2015. 21:42
      +1
      сада изгледа да је другачији тренд?
    3. зебе
      зебе 14. април 2015. 22:21
      +3
      Камрад! Да не искривљујемо име врховног команданта, какав год да имате према њему!
      Поздрави! hi
      1. Марсик
        Марсик 15. април 2015. 01:08
        +5
        Цитат: Зиаблитсев
        Камрад! Да не искривљујемо име врховног команданта, какав год да имате према њему!
        Поздрави!

        друже када се суверен целе Русије, истовремено и врховни главнокомандујући, окрене од „изабраних“ и окрене своје озарено лице обичним људима, онда му презиме нећу искривити. Нема власника у земљи, НЕ ...
        сада изгледа да је другачији тренд?
        Нисам приметио како то није био „филм” о Унији, па су НКВД и КГБ заспали, па су позадински стражари сви били на штапу, затим су се жене гуштале усред куге. „Једном у Ростову“ на пример. О Стаљину нема шта да се каже, слушајте их, па је живео само на штету, ништа корисно није радио.
        1. ДрМадфисхер
          ДрМадфисхер 15. април 2015. 02:54
          0
          чак као што су у Траци почели да се котрљају са теме, а не зуји захтева
    4. авиа1991
      авиа1991 14. април 2015. 23:00
      +3
      Цитат из Марсика
      Хајде да покушамо (и одједном ће успети!) Поставите питање нашем вољеном Путноју.

      Не функционише: сва питања која се тичу судбине земље у целини, акције против земље (у целини) које јој наносе очигледну штету – третирају се као „провокативна“ и одмах се елиминишу. Власник једноставно не зна за то. Или учи од "другова са еполетама" - само НЕ војска вассат - зависи од суштине питања.
    5. КОХ
      КОХ 15. април 2015. 05:44
      0
      Одлично питање за директну линију, да пошаљемо Путину из целог ВО, можда одговори уживо, а модератори?
  3. иа-аи00
    иа-аи00 14. април 2015. 21:30
    +12
    имате право на 14 хиљада рубаља. И дај 7.

    Мдааа ... а "неко", "својом грбом зарађен", купује хотеле у Израелу, нпр.
    Како то да шачица бизнисмена користи богатства Руске земље, труд милиона људи? А они који су чували мир ових кикотачких (ц) мачака вегетирају у сиромаштву? Мајке, удовице и деца погинулих, који су дали животе за овај мир, понижавајуће куцају на прагове равнодушних, а понекад и бахатих и циничних званичника...
    Кад ће – сваком по заслугама? љут
    1. неспретан
      неспретан 14. април 2015. 21:45
      +1
      одмах после другог доласка
    2. ЗВЕРОБОИ
      ЗВЕРОБОИ 14. април 2015. 21:50
      +5
      Цитат из иа-аи00
      Кад ће – сваком по заслугама?

      А народ ћути...
  4. Коментар је уклоњен.
  5. не руски
    не руски 14. април 2015. 21:48
    +6
    Након повлачења трупа, Горбати је издао свог председника, препустивши га на милост и немилост судбини. Ово је заиста срамота.
  6. цомбатКСНУМКС
    цомбатКСНУМКС 14. април 2015. 21:56
    +8
    Одавно је овако...... И сув ветар, чај на ватри од трња, пуфови "дона", хук соларних бмдехи..... Свега се овога сећам. тако јасно .... Али не памтим лица људи.
    Чудан....
  7. воиака ух
    воиака ух 14. април 2015. 22:01
    +2
    А ево шта руска Вики пише о председнику Амину:
    Бивши члан Политбироа Централног комитета ПДПА Шараи Јаузјани подсетио је да је Амин био човек „храбар, пун енергије, увек друштвен”. „Немилосрдно сам искорењивао сваки отпор. Сматрао је Амина левичарским догматичаром, нетолерантним према неслагању, који се до извесне тачке клањао Таракију, искрено се заклео у пријатељство СССР-у. Амин је совјетској делегацији рекао – „Ја сам више совјетски од вас“. Планирао је да направи устав који би садржао тезу о диктатури пролетаријата, претворио би Авганистан у државу савеза по узору на СССР, са паштунским, таџичким, балушким и другим синдикалним републикама[27]

    Генерал-мајор Василиј Заплатин, саветник начелника ГлавПУР-а Оружаних снага ДРА, 1979. описао је Амина као „верног и поузданог пријатеља Совјетског Савеза и свестрано припремљеног вођу Авганистана“ и навео следећи пример: „Амин је увек признавао само два празника годишње: 7. новембар и 9. мај, односно дан Велике октобарске револуције и Дан победе над фашизмом. На ова два празника могао је да приушти да попије сто грама вотке, у другим временима никада није пио алкохол.
    1. зебе
      зебе 14. април 2015. 22:28
      +1
      Па шта????
  8. комесар НКВД-а
    комесар НКВД-а 14. април 2015. 22:05
    -5
    Постало је јасно да ће америчке базе бити распоређене у близини јужних совјетских граница,

    Не могу се сложити са овим речима. Само ја ћу поставити војне базе у земљи у којој је у току грађански рат. Посебно уз присуство балистичких пројектила. Потврда може бити и чињеница да Јенкији сада одлазе из истог Авганистана без сланог сркања. По мом мишљењу, СССР је увучен у рат у Авганистану, бацајући дезинформације о ракетним и другим базама, не баш вешто и аљкаво. Негде сам о томе читао, не сећам се где. Упркос протестима стручњака који су тврдили да је ово лаж, Брежњев је више волео да слуша генерале, који су заиста желели да се боре, како би окачили више медаља и звезда на себе (немојте сами ићи под метке). А 40. армија је ушла у Авганистан... Што је био један од камена темељаца у процесу распада СССР-а.
    Иако можда грешим. Али ово је моје мишљење.
    1. 34 регион
      34 регион 14. април 2015. 23:38
      +5
      комесар НКВД.22.05. Мислите да је обавезно стављати ракете? А шта ако уместо ракета посејемо мак или радикалну идеологију? Мислим да је чланак веома искрен. А Унија није уништила контингент ограничених совјетских трупа у Републици Авганистан.
      1. комесар НКВД-а
        комесар НКВД-а 15. април 2015. 11:05
        0
        Цитат: 34 регион
        Мислим да је чланак веома искрен.

        И ја исто. Али моје мишљење се ипак разликује од мишљења дебатера.
        Цитат: 34 регион
        А шта ако уместо ракета посејемо мак или радикалну идеологију?

        Што је на крају и учињено. Дакле, проклето питање се не ослобађа: "Зашто?"
    2. КОХ
      КОХ 15. април 2015. 06:00
      +2
      Авганистански рат је одложио рат на територији СССР-а, а онда Руска Федерација, да није послала трупе 79. године, онда би почетком 80-их дошла у Средњу Азију та територија СССР-а... мишљење ... Вечна памјат момцима који су погинули у Авганистану, Чеченији и другим гт...
    3. авиа1991
      авиа1991 15. април 2015. 08:35
      +2
      Цитат: Комесар НКВД-а
      Негде сам о томе читао, не сећам се где.

      Такође сам „прочитао негде“ да је питање било буквално данима, ако не и сатима: да нисмо ушли, ушли би Американци. Они су ипак ушли тамо, после нас. И они су били са нама, у редовима непријатеља.. Једно повећање на моменте! ток дроге из Авганистана вреди!
      Истину, наравно, нећемо сазнати, највероватније. Али ово не може оцрнити војску – обичне војнике и официре – који су поштено обављали своју војну дужност!
  9. владеинорд
    владеинорд 14. април 2015. 22:12
    +12
    И није ме срамота, и ако поновим, не бих поново одбио. Отаџбина је рекла да је потребно, а десант је тамо одговорио !!! добар
    1. ЗВЕРОБОИ
      ЗВЕРОБОИ 14. април 2015. 22:13
      +9
      Цитат владеинорд
      И није ме срамота, и ако поновим, не бих поново одбио. Отаџбина је рекла да је потребно, а десант је тамо одговорио !!!

      100% се слажем брате!
  10. Трибунс
    Трибунс 14. април 2015. 22:56
    +6
    Неко мудар је рекао:„Земља која нема историју нема будућност“.

    Аутор је у праву у својим закључцима: „Авганистански рат је оклеветан, понижен и незаслужено заборављен. Време је да се врати правда и цени пожртвовани подвиг војника који су се херојски борили у страним планинама за спас своје отаџбине.А лажне историчаре који су овај рат прогласили „злочиначким“ треба казнити као фалсификаторе“.
  11. Муња
    Муња 14. април 2015. 23:39
    +2
    Седим и читам чланак, и видим рекламу на ТВ-у: „У четвртак у 22:30, емисија „Муслимана“ о војницима авганистанског рата који су некако заробљени. мање-више адекватан... да видимо ...
  12. Цанецат
    Цанецат 14. април 2015. 23:57
    +5
    Заборављен од кога? Како су сељаци славили Дан повлачења трупа, славе га и данас. То је нешто слично Дану победе. Чињеница да не парадирају испод зидина Кремља, па, извините, размера није иста. Али постоје Сатови сећања, акције. Па зар је заборављено?
    1. КОХ
      КОХ 15. април 2015. 06:10
      +3
      Авганистанци и део народа нису заборављени, од државе, нећу да пишем заборављени, него заборављени ... зато, на пример, не можете да наградите момке из Бадабера, али можете да преговарате са Пакистаном, доведите земљу и подићи им споменик, или споменике у местима где су живели, кажу историја се мора памтити, па да се сетимо! Десетак момака ставило је читаво друштво духова, али као резултат?...
  13. ренат.004
    ренат.004 15. април 2015. 00:46
    +3
    Цитат: Зиаблитсев
    Из неког разлога у тоталитарном систему је било пар пи ... на 10 људи, али под хваљеном "демократијом" било их је све 4? Зашто је то???

    са срањем боље се множе...
  14. Сенке
    Сенке 15. април 2015. 01:00
    +2
    Чак је и Аристотел рекао да је најбољи владар праведан тиранин. Стаљин је био скоро такав.
  15. фрижидер
    фрижидер 15. април 2015. 04:04
    +2
    Тасхакур Схурави! војник
  16. андрејвз
    андрејвз 15. април 2015. 08:12
    +3
    Године 1985. заробљени совјетски војници су се побунили у логору Бадабер, сви су погинули, али су одузели животе 120 муџахедина и складиште муниције.

    „Поновљени апели руководству Русије у циљу овековечивања сећања на погинуле војнике и постхумног уручења државних награда нису наишли на позитиван одговор. 2003. године одељење за доделу награда руског Министарства одбране обавестило је Комитет за послове Ратници интернационалиста при Савету шефова влада ЗНД да је поступак доделе за спровођење међународног Дуг завршен јула 1991. године на основу директиве заменика министра одбране СССР-а за персонал.2004. , Комитету је даље објашњено:
    Министарство одбране не располаже информацијама које би откриле праву слику трагичних догађаја који су се догодили у априлу 1985. године у авганистанском избегличком кампу Бадабер. Доступни фрагментарни подаци су контрадикторни... Тренутно, после 20 година, тешко је објективно проценити те догађаје и конкретне личне заслуге њихових учесника..."
    Заиста, као да не махне. Овде су неспорни Сердјуковљеви епски подвизи у лицу Отаџбине.
  17. Кит Кат
    Кит Кат 15. април 2015. 10:15
    +1
    А лажне историчаре који су овај рат прогласили "злочиначким" треба казнити као фалсификаторе
    Коначно смо почели да причамо о овој теми. Још увек сам огорчен фразом типа „Авганистан никада нико није освојио“. Проклетство, коме треба да га освоји? Наше и британске трупе су тамо извршавале строго одређене задатке. Да постоји наредба за освајање, они би освојили.
  18. Антиукр
    Антиукр 15. април 2015. 11:52
    +1
    Не разумем једно зашто наше специјалне службе не подигну мали Мајдан на границама специјалних снага. Нека то ураде.....партнери, поједите их лево.
  19. Нелсон
    Нелсон 15. април 2015. 12:36
    +1
    Након отпуштања из болнице у Одеси, обратио сам се ВТЕК-у, дали су ми потврду о инвалидности на неодређено време, без поновних провизија. Након што сам одлучио да останем у Оружаним снагама, отишао сам на састанак код команданта округа, након разговора он је отишао у сусрет. После неког времена стиже позив од војног комесара. Током разговора са њим испоставило се да је или у војсци или инвалид, са чиме сам се, наравно, сложио. Након отпуштања из Оружаних снага вратио се у родни град и одлучио да поново покуша да утврди инвалидност, јер. стари сертификат је издат још у СССР-у, штавише, у граду Николајеву. На комисији су ми објаснили да се више не зову ВТЕК, већ МСЕЦ – медицинско-социјални преглед, а пошто сам после тешке продорне ране од гелера наставио службу, повреда није утицала на моју социјалну адаптацију и нисам имао право на инвалидитет! Изнео је све што мислим о њима и пљунуо на овај инвалидитет. Само неколико година касније, у необавезном разговору са доктором регрутног одбора, поменуо сам ову епизоду, доктор је обећао да ће разговарати са обласним војним комесаром и као резултат тога ми је издат инвалидитет у војном комесаријату према тај древни сертификат. Има, ипак, адекватних људи, захваљујући њима.
    1. авиа1991
      авиа1991 15. април 2015. 21:53
      0
      Нелсонов цитат
      Има, ипак, адекватних људи, захваљујући њима.

      Браво за тебе имењаче!
      Али заиста сте срећни - такви покушаји се често не завршавају успехом. И притом – све по Закону захтева
      Састају се адекватни људи, и то је дивно! Невоља је у томе што су то само појединци - мада би у таквим стварима, чини се, држава требало да буде адекватна..
  20. дро6а
    дро6а 15. април 2015. 12:39
    +1
    Мој старији брат је прошао овај рат 79-82. И слави као празник не дан повлачења трупа из ДРА, већ дан уласка! И нека само неко покуша да му каже да није у праву...
  21. албаи
    албаи 15. април 2015. 14:33
    +1
    Као директан учесник тог рата, могу рећи да смо се не само борили, него смо и изградили, на пример, фабрику конфекције у Гулбахору у провинцији Парван, коју су духови спалили, ми смо обновили, поново спалили. И чланак је крајње искрен и истинит. И
    Авганистански рат је оклеветан, понижен и незаслужено заборављен. Време је да се врати правда и цени пожртвовани подвиг војника који су се херојски борили у страним планинама за спас своје отаџбине.
    Добро као
    зашто се у другим медијима, у етру, у осредњим занатима са претензијама на књижевност, чује оптужба: „Злочиначки совјетско-авганистански рат“. Само суд, као што је Нирнбершки трибунал, има право да прогласи „злочиначким“. Срамотно је то не знати и спекулисати о повредама људи. Наша генерација се не стиди наших дела у Авганистану, били смо верни заклетви на верност Отаџбини, поштено смо извршили своју војничку дужност.
    Задатак Војске је да тачно и на време испуни постављени задатак. А главна невоља је "монетизација" бенефиција! Која је вредност изгубљеног здравља и живота?
  22. Павел Амарок
    Павел Амарок 13. март 2020. 09:47
    +1
    Браво, прави човек и официр, борио се очекивано и живи по својој савести!